Covek bi pomislio, jbt pa imas 27god kakvi crni otpaci, ceo zivot je pred tobom!?
E pa jednostavno je tako. Ne znam ni sam kako, ali nisam ni primetio kako se pretvorih u olupinu u svojim najboljim godinama. Ne mogu nista, ne mogu nigde, prikovan stegama komplikovanog porodicnog zivota za jedno mesto, cak se ne osecam vise ni kao bedni glasac. I to sam prestao biti.
Da li ovakav osecaj imaju o ostali vinovnici devedesetih koji su stasavali u eri posle Joske Broza!?
Redjaju se vesti. Svaka bolja od prethodne. NIP pun, nije potrosena ni para, satro, a s ove strane nema para za plate i penzije. Tenderi, ponude, privatizacije. Vrte se milioni a ti se osecas toliko mimo tog sveta, kao da s meseca posmatras zemlju durbinom zavaljen u fotelju.
Vec druga godina kako obijam pragove za posao u struci, a ponesto i van struke. Nagledah se kiselih osmeha jbt ko nikad u zivotu. Sve neka falsh kurtoazija, lizanje dupeta, nosim kafu, bombonjere, cokolade, alkohol. Ko me jebe, trebo' sam Free Shop otvoriti!
Koliko god bio statican o voleo ovo mesto gde sam i moje, Australija ili Kanada mi deluju sve blize.
Pricaju o kvadratima, kreditima, perspektivi, demokratiji, blagostanju. Mozda u svojoj kuci, al u mojoj tog nema.
Dok ja, ako nadjem posao za 25.000, docekam priliku za neki svoj kvadrat to ce pre biti plac 1X2 na Rumenackoj ulici sa epitafom iznad glave. Ne kakvu buducnost da racunam, cemu da se nadam?
Nesto mi trulo da se nadam, sanse mi lose, da ce neko u zivotu da mi pokloni 5ha u centru grada.
Mora se sudbina u ruke uzimati...
